Jelena sa svoje dve devojčice živi u Gložanu u iznajmljenoj kući, a sva zemlja koju obrađuje je uzeta u arendu. Pre 4 godine se odlučila za poljoprivrednu proizvodnju iako ima diplomu profesora istorije. Bavila se sportom dugo i voli da obavlja poslove na otvorenom. U sprovođenju njene zamisli u početku nije imala veliku podršku, a danas joj pomaže tetka Evka, stalna radnica, i kada su lakši radovi u pitanju, i tata, posebno petkom kad se sprema roba za pijacu. Jelena trenutno na jutro i po zemlje uzgaja  46 vrsta povrća (22 vrste u konverziji i 24 u organskom statusu) i 4 vrste voća (višnje, orasi, breskve i kajsije). Voćnjak je površine 2800 m2 i podignut je 2014 godine.

Na 13 ari bašte u kući u kojoj živi ima 5 plastenika. Osim te bašte, u arendi je bašta u drugoj kući u Gložanu  koja je površine 20 ari, i njiva u ataru između Begeča i Gložana od jednog jutra. Zadovoljna je razvojem situacije i kaže da nema odustajanja. Zamenila je manji motokultivator većim, doplatila i uložila u plastenike i u navodnjavanje. Prošle godine je kupila agregat Tomos i njivu zaliva 2-3 sata svaki dan, a baštu navodnjava sistemom kap po kap. Uslužno koristi traktoristu za ostale radove na zemlji. Izbušila je i bunar jer je račun za vodu koja se koristila za zalivanje bio jako velik. Prva je u tom kraju počela da se bavi proizvodnjom zdravstveno bezbedne hrane i do danas je ostala jedina. Svakodnevno se suprotstavlja mišljenjima većine poljoprivrednih proizvođača u kraju da bez hemije ništa ne može opstati. Na svom primeru želi da pokaže i dokaže da može, treba i da mora.

Ponuda joj je šarolika. Paradajz, paprika, blitva, spanać, krompir, beli luk, šargarepa, salata, rukola, tikvica, rotkvica, grašak, kupus, brokoli… Trudi se da na njenoj tezgi ima svega, jer kupac traži da kupi sve što mu je potrebno na jednom mestu. Jelena ima svoje stalne mušterije, ljude sa kojima je izgradila poverenje i uzajamno poštovanje.
– Nije dovoljno pokazati sertifikat. Samo kvalitetom, ljubaznošću i posvećenošću onom što radiš, stičeš naklonost mušterije – kaže Jelena. Prvo je izlagala na pijaci organske hrane “Moj salaš” u Novom Sadu, a poslednje tri godine, na pijaci u Bloku 44 na Novom Beogradu. Nije problem ni što prelazi 120 km u jednom pravcu, kada ima robe i dva puta nedeljno. Tamo njene proizvode ljudi cene, postoji svesnost o zdravstveno bezbednim proizvodima, kupuje se za decu, starije, bolesne, i sve više i za one zdrave. I sav napor i trud koji ulaže u proizvodnju naplati se time što organska proizvodnja ima sve više pristalica, ljude koji su voljni da malo više plate, ali da znaju šta unose u svoj organizam.

Na pitanje da li od organske proizvodnje može da živi, Jelena Ninkov kaže: – Izdržavam sebe i svoju decu, pronašla sam se u ovom poslu, mnogo radim i sve sam preuzela na sebe. Pomoć od Pokrajine ili nekih drugih institucija do sada nije imala. Svakom organskom proizvođaču bila bi potrebna pomoć za navodnjavanje, a Jelena je to sebi obezbedila, ali bi joj dobro došli plastenici. Sav napor i trud koji ulaže u proizvodnju naplati se time što organska proizvodnja ima sve više pristalica, ljude koji su voljni da malo više plate, ali da znaju šta unose u svoj organizam. Poseban je naglasak na mirisu i ukusu, koje srednja generacija često poistovećuje sa “ukusima i mirisima svog detinjstva”, i to je ono što ona želi da podari ljudima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *