Leptirnjače (Fabaceae) su vrlo cenjene za zasnivanje u pokrovnim usevima. Međutim različite vrste iz ove familije različito deluju u pokrovnim usevima. Najčešće se koriste: inkarnatska detelina (Trifolium incarnatum L), stočni grašak (Pisum arvense L), maljava grahorica (Vicia villosa Roth), vrste roda Medicago spp., lupine (Lupinus sp), crvena detelina (Trifolium pretense L), kokotac žuti (Melilotus officinalis L), kokotac beli (Melilotus alba Lam), bela detelina (Trifolium repens L) i druge.

U savremenoj poljoprivredi raspolaganje azotom i njegova upotreba imaće sve veći uticaj na održivost ove privredne grane. Uvođenjem pokrovnih useva koji su zasnovani leptirnjačama u širu praksu moguće je u određenoj meri pozitivno uticati na ovaj problem. Poznato je da leptirnjače žive u različitim simbiotskim odnosima sa mikroorganizmima. Na njihovim korenovima nalaze se zemljišne bakterije azotofiksatori (Rhizobiaceae) koje atmosferski azot vezuju u jedinjenja dostupna biljkama. Na ovaj način leptirnjače podmiruju svoje potrebe za azotom, ali i potrebe narednog useva. Takođe združivanjem leptirnjača sa glavnim usevom, prenos azota može biti značajan, a te vrednosti se mogu kretati 30 do 50%, od njegove ukupne fiksacije. Na taj način u određenoj meri smanjuje se potreba za dodatnom ishranom gajenih biljaka mineralnim azotnim hranivima. Imajući to u vidu, simbiotski odnosi leptirnjača sa zemljišnim bakterijama, azotofiksatorima, posebno su upotrebljivi u pokrovnim usevima.

Za ozimu setvu pokrovnih useva pogodne su inkarnatska detelina, maljava grahorica i ozimi grašak. Ove jednogodišnje leptirnjače najveći deo biomase i azota proizvode u proleće jer veća biomasa obezbeđuje i više fiksiranog azota. Tako maljava grahorica od početka marta pa nadalje, fiksira 2 kg azota dnevno, a dokazano je i da povećava prinos kukuruza, tako da u tom slučaju opravdava primenu pokrovnog useva kao agrotehničke mere. Ozimi grašak, grahorica i lucerka u pokrovnom usevu mogu da obezbede i do 100% azota za naredni usev krompira.

Kod upravljanja takvim pokrovnim usevima od najveće je važnosti, odrediti vreme setve, kako bi se s jedne strane omogućilo prezimljavanje biljaka, a sa druge, formirala veća količina biomase i vezalo više atmosferskog azota. Maljava grahorica je vrlo otporna na niske temperature, a u jesen formira malo biomase, pa je treba posejati ranije, krajem avgusta. Inkarnatska detelina je takođe vrlo otporna na niske temperature, tako da dobro prezimljava i kada je posejana ranije krajem avgusta. Njen doprinos u obezbeđivanju azota, fiksacijom nešto je manji nego kod maljave grahorice. Ozimi grašak se takođe upotrebljava u pokrovnim usevima i nalazi primenu u jesenjoj setvi, i posle pravih žita.
Za zasnivanje pokrovnih useva u proleće i leto pogodne su crvena detelina, bela detelina, ozimi grašak i slatka detelina, a posebno treba istaći veliki značaj nekoliko vrsta jednogodišnjih lupina. U aridnijim područjima (veći deo Republike Srbije) najpodesnija je bela lupina jer bolje podnosi sušu. Dobar izbor je i crvena detelina, ako se zasnuje pre letnjih vrućina.

Za združivanje u pokrovnim usevima koriste se leptirnjače tolerantne na zasenjivanje, kao što su: bela detelina, maljava grahorica, krimson detelina, crvena detelina, slatka detelina i druge. Jedan od načina je usejavanje lucerke ili crvene dateline posle zime u usev pšenice ili ječam. U tim uslovima, naknadno posejan usev leptirnjača intezivno raste tek posle žetve žita. Grahorica u pokrovnom usevu sa pravim žitima dobija oslonac, tako da može da dobije više svetla, pa je i fiksacija azota veća.

Višegodišnje leptirnjače u pokrovnim usevima mogu da donesu sve pogodnosti kao i jednogodišnje. Međutim ono što ih posebno čini pogodnim je formiranje “živog malča”, u kome i nakon uništavanja nadzemne biomase, azotofiksatori na korenovima živih biljaka i dalje vrše funkciju atmosferskog azota. U usev višegodišnjih leptirnjača mogu da se useju travne vrste, što im obezbeđuje azot, a poboljšava i pokrivenost zemljišta. Pogodne višegodišnje leptirnjače su sve dateline i žuti zvezdan.

Uništavanje pokrovnog useva vrši se dve do tri nedelje pre setve glavnog useva, valjkom za pokrovne useve. Kašnjenje sa uništavanjem dovodi do rizika da u suvim prolećima biljke u pokrovnom usevu potroše veći deo zemljišne vlage za naredni usev. Uništavanjem pokrovnog useva formira se sloj biljnih ostataka na površini zemljišta (malč), koji čuva zemljišnu vlagu i povećava infiltraciju vode od padavina, čime se stvaraju povoljni uslovi za zasnivanje glavnog useva. U takvim uslovima direktnom setvom (bez obrade) ili delimičnom obradom (u trake) i setvom, vrši se zasnivanje glavnog useva, a formirani malč kasnije u glavnom usevu sprečava pojavu korova i čuva zemljišnu vlagu.

Biljni ostaci leptirnjača brzo se razgrađuju u zemljištu zbog nižeg odnosa C:N, pa ga time obogaćuju biogenim sastojcima. Naročito je biomasa u vreme precvetavanja bogata lako rastvorljivim jedinjenjima. Posle uništavanja pokrovnih useva sa leptirnjačama oslobađaju se velike količine organskih molekula, kao što su polisaharidi, koji poboljšavaju strukturu zemljišta, pa je to razlog zašto je zemljište meko u proleće naredne godine, nakon nekog useva leptirnjača. S druge strane zbog brzog razlaganja ovi biljni ostaci slabije utiču na sprečavanje erozije, potiskivanje korova, a manje povećavaju sadržaj organske materije u zemljištu od travnih pokrovnih useva. Dobra praksa je združivanje mahunarki sa travnim vrstama u pokrovnom usevu čime se može povećati odnos C:N ukupne proizvedene biomase i na taj način usporiti razgradnja. Raspolaganjem sa ovim osobenostima pojedinih pokrovnih useva mogu se usmeravati procesi u zemljištu u pravcu postavljenog cilja, da li nam je potrebna organska materija ili pristupačni asimilativi za naredni usev.

Dr Vladan Ugrenović
naučni saradnik
Institut Tamiš

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *