Kada je pre bezmalo deceniju i po uplovio u „organske vode“, imao je pred očima samo jednu sliku – plodnu i čistu bačku ravnicu na kojoj, kao u stara dobra vremena kada njivama nisu tutnjali traktori i bacani pesticidi, raste samo zdravo povrće, voće i žito, koje će puniti naše, ali i evropske trpeze. I danas njive u Selenči i one širom Vojvodine gleda istim očima.

Doduše sa malo manje entuzijazma, jer se njegov „organski brod“ često spoticao o stene i plovidba nije bila laka. Ipak, vizija koju je imao kada je osnivao „Zdravo organik“ je ostvarena – svima su nam na dohvat ruke namirnice proizvedene od organskog voća i povrća, na zdrav i tradicionalan način.

Đuro Bocka, vlasnik ove fabrike zdravlja i osnivač Centra za organsku proizvodnju Selenča, priča nam kako ga je je upravo želja da živi zdravo i da se on i njegova porodica hrane kvalitetno opredelila za ovu vrstu proizvodnje. Pre 13 godina, već etabliran u poslovnom svetu, upustio se i u ovaj poduhvat. Kada se pružila prilika da se u njegovoj, do tada samo građevinskoj firmi, otvore drugi poslovi, odlučio je da to bude organska proizvodnja.

– Uvek smo imali zdrav odnos prema poljoprivredi, zemlji koja nas hrani. Razmišljao sam o tome kako sam, kao i svi mi, kao dete okopavao krompir, izlazio na kraj sa zlaticom, u njivi sve ručno radio i kako smo se u to vreme hranili i živeli. Verovao sam da takvi proizvodi mogu da zauzmu više mesta na svakoj ovdašnjoj trpezi. Napravili smo fabriku za preradu voća i povrća i počeli da pravimo sok od cvekle, kao zdrav proizvod. Potom smo lansirali drugi proizvod i tako redom. Edukovali smo se, išli po svetskim sajmovima …

Nažalost, nakon svih ovih godina ne vidim veliki pomak u razmišljanju potrošača i, naročito, opredeljenju nadležnih. Mislio sam da će se ta priča odvijati brže – veli Bocka. – Ali za to je, pored značajnije podrške iz državne poljoprivredne kase proizvođačima koji su se opredelili za ovu proizvodnju, neophodno da se i mi, građani, menjamo, a to je već teže. U Slovačkoj, recimo, prodamo najveći deo onog što proizvedemo, i to upravo zbog toga što potrošači imaju drugačiji stav prema organskoj hrani. Takođe, neophodno je da se više ulaže u kampanje i reklamu organske hrane iz Srbije čiji je kvalitet vrhuski. Mnogo sam sajmova obišao i, nažalost, često se vraćao razočaran nastupom i promocijom naše zemlje. Dešavalo se na značajnim evropskim manifestacijama da Rumuni, Bugari i druge naše komšije plene svojim nastupima „začinjenim“ igrom, folklorom, živopisnim ambijentom, a da na našem štandu nema nikoga. Tako nećemo ništa postići.

Tačno je da se površine pod organskom proizvodnjom povećavaju iz godine u godinu, pa smo tako prema zvaničnoj statistici lane stigli do bezmalo 9.500 „zdravih“ hektara, ali daleko je to od onog što možemo. Na pitanje zašto ne koristimo to što nam je priroda podarila a prazni džepovi okrenuli u još veću korist, najčešći, verovatno i najtačniji odgovor je da država nema dovoljno sluha. Ali, kako kaže Đuro Bocka, puno toga je i na nama samima, građanima, potrošačima i roditeljima koji, pokazuje nam tuđe iskustvo, ne vode dovoljno računa o kvalitetu hrane i načinu ishrane.

– Posle zahtevnog procesa proizvodnje, poljoprivrednik dođe do toga da organski proizvod nema kome da proda. A zato smo odgovorni mi, potrošači jer, naravno ne umanjujući činjenicu da je prosečan kupac limitiran slabom kupovnom moći, ne razmišlja o tome šta nam je na terpezama i šta nam deca jedu u školama. Evo, testirajte dvasetoro studenata i ponudite im neki gazirani napitak i organski sok, sigurno će ih se dve trećine opredeliti za gazirano – navodi ovaj pionir u preradi organskih proizvoda u Srbiji. – To je, dobrim delom, propust roditelja i vaspitača jer od malena deca treba da znaju kako da se hrane. Toj negativnoj slici doprinosi i nedovoljna informisanost jer se u medijima i na javnim mestima nedovoljno govori o ovoj temi. O državnim podsticajima koji su dobrano manji od evropskih da ne govorimo. Elem, na stranu subvencije, država bi trebalo da obezbedi da se u škole za užinu uvede organski sok ili neki drugi organski proizvod. Nije to neizvodljivo, pogotovo u Vojvodini, i ima puno takvih primera u Evropi, ali o tome niko ne razmišlja.

Danas se u Selenči, srpskoj prestonici organske proizvodnje, samo u sklopu Centra za organsku proizvodnju COPS, ova hrana proizvodi na deset hektara u farm inkubatoru. COPS suprotnom okuplja više od 200 članica, kroz njegove edukacije prošlo je više od 600 ljudi, a podršku svima koji imaju razvojne, istraživačke i inovativne planove daju eminentni stručnjaci iz naše i drugih zemalja.

Selenča, gde se brojne porodice bave ovom vrstom poljoprivrede i koja je sinonim za organsku proizvodnju u Srbiji, veruju da se najveće slabosti srpske poljoprivrede mogu, ako postoji volja, pretočiti u njene prednosti i kvalitet. To što finansijski nemoćni, naši poljoprivrednici ne primenjuju agrotehniku ni blizu koliko bi trebalo, što nam je zemlja nezagađena, što su nam posedi mali, ako ništa, dobri su preduslovi za razvoj organske proizvodnje u Srbiji. Kad bismo povećali „organske“ površine i zdravlje brali sa više hektara, po prostoj ekonomskoj logici, ovi bi proizvodi bili i pristupačniji našim džepovima, a s obzirom na zahteve evropskih potrošača, bila bi nam širom otvorena i vrata tog tržišta. Pride, takva hrana mogla bi da bude i dodatan kvalitet našoj turističkoj ponudi, razvoju ruralnih sredina, oživljavanju sela …

Mogla bi, ali kako to kod nas gotovo po pravilu biva – nije.